fbInstagram

Dobitnici zlatnih plaketa


Image

Upravni odbor odlučio je da ove godine dodeli sedam zlatnih plaketa ljudima koji su na različite načine obeležili sportsko vazduhoplovstvo. Svako od ličnosti koji se nalaze pred vama na ovim stranama značajan je za razvoj vazduhoplovnog sporta u Srbiji. Pročitajte i zašto... 

Ljudmila Jovanović

ImageLjudmila je kao dete često sanjala da leti i njen san počeo je da se ostvaruje sa 17. godina, 1948. kada je krenula na obuku za jedriličarstvo i modelarstvo. Prvi skok padobranom i prvi let jedrilicom izvela je u Zrenjaninu. Po završetku školovanja Ljudmila je odlučila da napusti rodni grad, te je počela da radi u Smederevu. Kako tamo nije bilo sredstava za letenje, radila je kao sekretar Aerokluba. Kada se pojavio konkurs za pilotsku školu u Rumi, Ljudmila se punog srca prijavila i ubrzo završila osmu klasu. Postala je reprezantivka u padobranstvu, ali su joj nakon 30ak skokova lekari zabranili ovaj sport zbog šuma na srcu. Svoje školovanje gospođa Ljudmila završila je u Višoj vazduhoplovnoj školi gde je stekla zvanje saobraćajnog inženjera pilota. Postala je i nastavnik letenja, i postavila dva državna rekorda u jedriličarstvu.“ U vazduhu sam provela više od 1200 sati, letela sam na oko 20 tipova jedrilica i isto toliko tipova aviona“, priča Ljudmila. Ova srdačna gospođa danas živi u pravoj vazduhoplovnoj porodici, gde su i ćerka i suprug nastavnici letenja. U istoriji vazduhoplovstva ostaće zapamćena kao prva predsednica Udruženja žena letača.

Zorica Boljanović

ImageZorica je kao dete posmatrala golubove i sanjala da leti kao i oni. Pre Drugog svetskog rata je kod opservatorije u Beogradu videla let jedrilicom Ceglin i shvatila da može i ona da leti na taj način. Sa petnaest godina je već ušla u vazduhoplovstvo. Tokom bombardovanja 1941. godine donela je konačnu odluku da bude pilot, ali i da učestvuje u projektovanju aviona. Javila se posle rata na jedriličarski kurs na kojem je bila jedina devojka. Po završetku kursa, uputila se u Vršac u jedriličarsku školu. Međutim, posle samo nedelju dana, otac je došao i vratio je u Beograd da završi školovanje. Tamo je upisala srednju tehničku školu „Petar Drapšin“ i postala prva generacija vazduhoplovnih tehničara. Već sledeće godine uputila se u Saveznu pilotsku školu u Rumi gde je bila najmlađi učenik. Tu je izvela i prvi skok padobranom, a oprobala se i u jedriličarstvu i motornom letenju. „Kada sam shvatila da kao žena ne mogu da se bavim profesionalno letenjem, jer ne mogu nigde da se zaposlim, upisala sam Mašinski fakultet i diplomirala 1963. godine“. Gospođa Zorica skromno priča o tome kako je učestvovala u projektovanju našeg prvog mlaznog aviona – Galeb, a potom radila na projektovanju aviona Orao – od idejnog projekta do poletanja aviona. Sredinom sedamdesetih godina postala je Savezni vazduhoplovni inspektor za opštu avijaciju. Letove pamti po divnim predelima koje sa zemlje nikada nije doživela na taj način i kaže da nikada nije razmišljala da napusti vazduhoplovstvo, jer ne ume da miruje. U anale vazduhoplovstva ušla je kao jedna od osnivačica Udruženja žena letača i Udruženja za negovanje vazduhoplovne tradicije.

Zoran Ivančević

ImageZoran je počeo 1947. godine da se aktivno bavi modelarstvom, prvo u AK „Niš“, pa u akademskom AK i konačno 1980. godine u AK „Franjo Kluz“ – Zemun. „Prvi leteći model video sam pred početak Drugog svetskog rata. Izradio ga je sin gazde u čijoj smo kući u Nišu stanovali. Imao sam sedam godina i bio zadivljen izgledom modela i njegovim letom. Kasnije, za vreme rata, pokušavao sam da od kartona napravim nešto što bi ličilo na leteći model“, kaže povodom nagrade koju je dobio. „U drugom razredu gimnazije rečeno nam je da će pet najboljih pionira ići u Aeroklub Niš, u modelarsku sekciju. Razume se, učinio sam sve da budem jedan od tih pet sretnika i moj ulazak u modelarsku sekciju ličio mi je na ulazak u neki hram. Ovaj divan hobi me je pratio punih 60 godina, do zvaničnog opraštanja od velikih takmičenja 2007. godine. Za proteklo vreme aktivnog bavljenja vazduhoplovnim modelarstvom, izradio sam bezbroj modela raznih kategorija, učestvovao na mnogim takmičenjima u zemlji i inostranstvu“. Zoran se takođe bavio i pedagoškim radom i kao nastavnik obučio veliki broj budućih modelara, od kojih su neki dostigli vrhunac u ovom sportu. Osvajao je mnoga najviša mesta na takmičenjima razičitog ranga, bio član državne reprezentacije, vođa državne reprezentacije na dva Svetska prvenstva. Bio je i na raznim funkcijama u Vazduhoplovnom savezu Jugoslavije, VS SCG i u VSS. „Kada se osvrnem na proteklo vreme, mogu da kažem da sam bavljenjem ovim hobijem naučio mnogo, pre svega o vazdhuhoplovstvu, a zatim o mnogim zanatima. To mi je pomoglo da rešim mnoge probleme u vezi stanovanje, izrade, popravke nameštaja, raznih kućnih aparata, pa čak i automobila“. I za kraj - neka reč van modelarstva: Zoran je po struci diplomirani inženjer tehnolog – hemičar, stručnjak za goriva i maziva. Čitav radni vek proveo je u Vazduhoplovnom institutu u Žarkovu gde je rukovodio, u ono vreme, najmodernijom laboratorijom za ispitivanje goriva i maziva u bivšoj Jugoslaviji, pa čak i u Evropi. Kao „oca“ prve bespilotne letelice (za potrebe PVO) u Vazduhoplovnom institutu, prijatelji i saradnici dodelili su mu naziv „najveći hemičar među vazduhoplovcima i najveći vazduhoplovac među hemičarima“.

Jon Kadarjan

ImageJon Kadarjan (59) iz Ečke kaže da je kao dete zavoleo vazduhoplovstvo i da ga je sve vreme njegov duh vodio u tom pravcu. Osnovnu obuku za pilota jedrilice završio je 1967. godine i četiri godine kasnije dobio dozvolu pilota jedrilice. Od 1977. godine postao je nastavnik letenja, a sledeće godine se već prekvalifikovao za aviomehaničara u Zagrebu. „Moj najveći uspeh je što sam svoj hobi pretvorio u posao. Ne znam šta bi bilo da sam morao da radim svakoga dana, a onda kradem trenutke za letenje“. U Jonovoj profesionalnoj biografiji stoji da je dozvolu profesionalnog pilota dobio 1981 god. Već trideset godina radi u Privrednoj avijaciji – najpre avijaciji AK Zrenjanin, a potom avijaciji JAT-a. U dva navrata je napuštao karijeru sportskog vazduhoplovca kao takmičar – najpre je odlučio da prekine sa jedriličarstvom, a potom sa motornim letenjem jer nije bio zadovoljan organizacijom i napretkom u tim granama. Onda je shvatio da je prirodni sled događaja da pređe u sudije i svojom neprestrasnošću doprinese sportu. Njegove kolege kažu da je odličan sudija, a to potvrđuje i njegovo učešće na nekoliko međunarodnih takmičenja. Veseo je i skroman, i na prvi pogled odaje utisak smirene osobe. Prijatelji kažu da je prava enciklopedija, što se potvrdi već posle pet minuta razgovora...

Uglješa Jondžić

ImageU oblasti paraglajdinga, zlatnu plaketu je ove godine dobio Uglješa Jondžić (54), paraglajderista iz Niša. I ako je u vazduhoplovni sport ušao baveći se zmajevima, paraglajding mu se više svideo. Zato je, čim su se 1991. godine paraglajderi pojavili u Srbiji, odbacio preteške zmajeve i među prvima u Nišu počeo da promoviše novi sport. Kaže da od početka nije težio ka vrhunskim rezultatima, već da je želeo da učestvuje na takmičenjima kao organizator ili član ekipe, da bi mogao da uživa u događanjima, ne jureći za rezultatom. Tako je vodio paraglajding reprezentacije – od Slovenije, preko Litvanije, sve dok svetsko prvenstvo nije doveo u Niš 2005. godine. Njegove kolege kažu da je sjajan organizator i izvrstan vođa tima. Dok je bio zaposlen, paraglajding mu je bio ventil, a sada postaje profesija i pravo uživanje. Živi u Nišu, sa suprugom i dvoje dece. Kaže da sina još uvek nije uspeo da nagovori da se bavi paraglajdingom, ali je zato ćerka već letela.

Svetozar Mostarlić - Toza

ImageToza, član AK „Savski venac“ je na intervju u VSS stigao sa dve kutije modela koje pokazuje sa dečačkom ushićenošću i time opravdava pohvale svojih kolega da je uvek spreman da poduči i podeli svoje znanje. Svetozar smatra da su najveći „krivci“ za njegovo zaljubljivanje u modelarstvo Čeda Janjić i Boća Višnjić koji su mu bili nastavnici. U svega nekoliko minuta razgovora sa ovim energičnim gospodinom, otkrivaju se mnogi njegovi talenti i veštine: on vozi i popravlja bicikle, bavi se drvorezom i tehničkim crtanjem, izviđač je, ima vokalni sastav koji, kako kaže peva na pet jezika (srpski, češki, makedonski, mađarski i latinski) a pevaju na različitim mestima – u crkvi, autobusu, pored kontejnera... Toza svira SVE gudačke instrumente a kaže da je gitaru nosio u svaki kutak na ovom svetu osim u KBC Bežanija. Od 1958. godine Svetozar je i nastavnik gradnje letećih modela a kaže da danas, posle toliko godina bavljenja ovim vazduhoplovnim sportom ima pun zid diploma. Dvedeset pet godina radnog veka proveo je u Aviogenexu gde je kao tehnički crtač radio na ID karticama. U ovoj firmi se i danas koriste njegovi crteži za farbanje aviona. Svojim najvećim uspehom smatra to što još uvek nije dao sve što može da pruži i što može da bude od koristi mladim generacijama.

Miodrag Jovanović

ImageMiodrag Jovanović, poznatiji kao Mile, morao je da sačeka da postane punoletan da bi postao padobranac, jer su se roditlji protivili njegovoj želji da se upusti u vazduhoplovstvo. Sa 18. godina je pošao sa ujakom koji je bio padobranac i upustio se u svoju prvu pustolovinu... Skočio je ukupno 79 puta, a onda se okrenuo ka motornom letenju, položio ispit za nastavnika letenja za obuku sportskih letača i dobio profesionalnu dozvolu. Zatim je usledila dozvola pilota jedrilice i poziv nastavnika jedriličarstva. „Sa ponosom mogu da kažem da sam proveo 350 sati letenja u jedrilici, a da imam oko 4000 sati letenja na avionima. I da sam poslednjih 28 godina upravnik AK „Paraćin“, kaže Mile koji je u toku svoje karijere iškolovao i veliki broj pilota i nastavnika. Učestovao je na mnogim takmičenjima, bio prvak države u reli letenju. „Ove godine slavim 30 godina aktivnog letenja i vreme je da karte i navigacioni računar okačim na klin i pređem u sudije“, smatra Miodrag i kaže da je nagrada koju je dobio kruna njegovog dugogodišnjeg rada. Mladima koji tek ulaze u ovaj sport poručuje da budu uporni i da ne očekuju vrhunske rezultate u prvoj godini letenja, jer za svaki uspeh treba mnogo zalaganja.

fer play2014