Историја

 Балонарство

 

  Балони над Србијом

 

Балонарство се појављује у 1. веку пре нове ере у Кини док се 1873. година узима за годину када је направљен први балон у Европи који је летео изнад Париза. Након тог првог лета дефакто и почиње развој балонарства и организовање такмичења. Најпознатија такмичења из тог периода одржавају се у Дрездену. У том периоду, тачније 1908. године и Србија се прикључује малобројним земљама Европе које имају балон (само четири) куповином два балона, на чијим куполама је било исписано Србија, и слањем људи на обуку за пилота балона.

А ево и неколико података за оне које занима како балон лети: Балон се састоји од куполе које могу бити од 1000 па до 25.000 кубних метара, корпе балона за једну па до 25 особа, горионика, плинских боца (користи се проопан) и вентилатора. Вентилатором се убацује хладан ваздух у куполу који се након тога загрева, купола постаје лакша од ваздуха и балон се подиже. Пре полетања добро се простудира време, тендеција ветрова на земљи и висини и елементи навигације неопходни за извршење лета. Пилоти балона морају бити и добри познаваоци микро климе да би омогућили кретање балона и у условима без ветра. Балон нема управљивост по правцу већ само по висини. Пилоти избором висине бирају и одговарајуће смерове ветра који им омогућавају кретање и остваривање задатих циљева. Упркос малим брзинама лета то управо захтева виртуозност пилотирања и летење у складу са природом.

 

signalni_balon_kostovica.jpg

У години у којој обележавамо 100 година авијације у Србији, историјске чињенице нас силе да назначимо и два столећа балонства – као гране ваздухопловства. "Преисторијско раздобље" летења у Срба, и просторима настањеним Србима, је велика, (још увек) недовољно истражена област и тема је посебног проучавања, па и писања.

Током деветнаестог века је забележено непосредно деловање на пољу ваздухопловства појединих личности из Србије, или Срба настањених у суседним крајевима, тада под туђином. Новосадска "Застава" доноси 2. новембра 1911. године следећи текст: "Равно пре сто година био је Србин крилатић Крашковић на гласу. У листу "Мађар курир" из 1811. године, читамо да је он са својим другом Менером летео у Будимпешти и Пожуну, 11. септембра 1811. године, поподне у пола 6 сахата (и) и врло лепе доказе познавања природних наука и практичности дао. Лећењу у Пожуну присуствовала је многобројна публика из свих сталежа, аустро-угарске велике војводе са женама, итд. Авијатичари су своју вештачку направу за лећење везали за ваздушни глобус, и дигавши се са земље тако су високо одлетели у ваздушно небо да смо их једва могли видети. Велике војводе са потпуним задовољством (су) посматрали нов проналазак, пљескали проналазачима и кнежевски их обдарили." И "Трибуна" бр.334, од 19. октобра 1911., наводи да је Крашковић свој лет најавио још 1810., у Будимпешти летео 3. јуна 1811., а 15. септембра 1811. у Братислави, и да је свој шести по реду лет извео 20. новембра 1814. године.

Средином столећа, Дубровчанин Матија Бан, настањен у Србији, објављивао је у оновременом листу "Новине Сербске" документоване чланке о балонству. Свестрани Ђорђе Станојевић је превео, обрадио и допунио прву стручну књигу о балонству, под насловом "шетња по облацима", Београд, 1884. Француз Никол Беде (балонист-артист), је летео пред Београђанима, 1871., изнад Калемегдана, и касније и над Панчевом, 1880., вежбајући на трапезу. Даљи, непотпуни и непотврђени записи се односе на полетање балона са Врачара, 1875., као и покушај лета балона, такође у Београду, 1890. године.

Балонство је привукло посебну пажњу српског стручног војног врха после Француско-пруског рата, почетком седамдесетих година XИX века, од када је озбиљно разматрано увођење балона, односно "аеростатских" јединица у устројство војске Србије. Област војног балонства добија посебан статус и практични приступ, који одударају од општег, "цивилног" балонства, тако да се нећемо упуштати у шири приказ његовог настајања и развоја. Ипак, не може се заобићи оно што је у причи о њему занимљиво и мање познато.

Крајем осамдесетих година XИX века, у историји руског и светског ваздухопловства признати проналазач, чији су проналасци ушли у све светске енциклопедије технике и ваздухопловства, конструктор и произвођач, један од оснивача и водећих чланова "Руског ваздухополовног друштва" Огњеслав Костовић, (1851-1916), пореклом из Баната, који је живео и радио у Русији, је испоручио Врховној команди српске Војске један свој балон, специјалне намене.

Везани балон лоптастог облика осредње величине, у Русији означен као "аеростатички телеграф", је у гондоли без посаде имао сигнални светлосни уређај, ("семафор"). Две електричне светиљке типа "Едисон", које су при паљењу давале јарко бело, односно црвено светло, су напајане електричном струјом из акумулатора, преко проводних каблова, спроведених до корпе балона уз метално уже, чијим попуштањем или намотавањем на чекрк је балон подизан до 300 метара, или спуштан. Поруке су слате тастером са земље, наизменичним паљењем и гашењем црвене или беле сијалице, чији су снажни бљескови, видљиви на далеко, означавали телеграфске "тачке" и "повлаке". Приликом проба у Београду уочене су неке сметње у коришћењу сигналног уређаја, али како за њихово отклањање није било одговарајућих стручњака ни прибора, балон је одложен у магацин. Почетком деведесетих XИX столећа, мишеви су изгризли свилу балонског омотача, тако је да он убрзо расходован.

Ипак, на предлог Инжењеријског Одељења Министарства Војске Краљевине Србије, Краљ Александар Обреновић, посебним Указом 2. августа 1893. године, је утемељио војно ваздухополовство Србије, налажући, у оквиру реформи војске, и стварање "ваздухопловских" (балонских) одељења, "за сваку дивизују, по једно...". Ово је остварено нешто касније, а стварањем Ваздухопловне команде, крајем 1912. године, у њој су обједињене Голубија пошта, Балонска чета и Аеропланска ескадра. Интригантан је податак да је почетком 1913. године војно ваздухопловство Краљевине Србије располагало са 13 авиона и три балона, а ваздухопловство армије САД – 9 авиона!

Шиме И. Оштрић

 

 

 

 

fer play2014