fbInstagram

Сећања

ЗОРАН ДИМИЋ (1955-2023), инструктор летења

Untitled 1.октобра 2023.године заувек нас је напустио још један београдски ваздухопловац – пилот заљубљеник у небеске висине.
Зоран је прве летове направио 1976/77.године, када је постао пилот једрилице. Обуку је завршио на спортском аеродрому Л.Јарак, коме је остао веран до краја живота. Као члан Аероклуба „Ф.Клуз“ завршио је и моторну обуку 1979.године у тадашњем Републичком летачком центру на аеродрому у Трстенику (где упознаје и своју будућу супругу , која је у исто време била на једриличарској обуци).
Летачка каријера му почиње када уписује скоро сва звања која су тада могла да се упишу (бацање падобранаца, шлеп једрилица, вуча реклама, наставничко звање…). Летео је на скоро свим типовима спортских ваздухоплова, која су тада била доступна, а највећа љубав му је био авион Злин-526 и акробатско летење. Почиње као члан Ваздухопловне школе Београд, касније и Аероклуба „Београд“, да се такмичи у рели, прецизном и акробатском летењу и учествује на скоро свим такмичењима тог типа која су се одржавала у бившој Југославији. Као наставник летења постаје и руководилац летења на БСА Л.Јарак. Ту функцију је обављао волонтерски све док га ВСС, 2008. године и званично није поставио на место Управника овог Аеродрома, који је волео и који му је био друга кућа. Као инструктор летења радио је за београдске клубове, Пеликан Ервејз и на крају за Линкс авиејшн. Са колегама из Привредне авијације лети АН-2 приликом акција запрашивања комараца. Годинама пре тога је „бацао“ падобранце из чувене Утве-66 и док је било могуће, вукао авионом Цитабрија, рекламне летке изнад Београда. Када је хтео да се релаксира, летео је једрилице. Као спортски функционер, како би, после дуге паузе, вратили ова такмичења на летачку сцену ВСС, био је судија у моторном летењу на државним такмичењима и као судија-летач, радио је на изради, припреми и обради задатака за такмичења.
Као инструктор летења обучио је велики број ученика како домаћих тако и страних. Његови ученици данас лете у домаћој авио компанији Ер Србија, али и великим светским компанијама.
Поседовао је и Сертификат Испитивача Директората цивилног ваздухопловства.
Пред сам распад Југославије Зоран је, као кандидат из Србије, био упућен у ВВА Задар где је завршио обуку на млазним борбеним авионима.
Последњи лет је уписао у књижицу 28.јула, а број летачких сати завршио се на 5.671,25, од тога као инструктор 4.849,35 сати летења.
Био је запослен у: Југословенском аеротранспорту, Међународној федерацији црвеног крста и полумесеца и Ваздухопловном савезу Србије.
Пре летења бавио се и другим спортовима : ватерполом и стрељаштвом где је достигао да буде члан репрезентације гађања из пиштоља.
Зоран је иза себе оставио мајку Гроздану, супругу Сузану, кћер Јелену, сина Милоша и унуке: Леу, Кристину, Александру и Аврама.
Имао је три љубави: породицу, летење и пецање.

МИЛАН ПЕТРОВИЋ – ЛЕКИ (1949-2023)

IMG 8874

Рођен и школовао се у Куршумлији, одакле је 1970.године дошао у Београд,где од 1975.године живи и ради на Спортском аеродрому “Лисичији Јарак” као авио механичар и спортски пилот.

Омиљен и радо виђен међу ваздухопловцима, са супругом Љиљом био је “домаћин” на аеродрому Лисичији Јарак, где је дочекивао и пратио бројне генерације пилота.

Нека му је вечно плаво небо!

 

 

ВИЛИМ ДРЕХЕР - ВИЛИ (1932-2022)

IMG 64ae9d026ee1914639a46ff0e8d69480 V

ВИЛИМ ДРЕХЕР - ВИЛИ (90), дипл.инг.маш и један од пионира нашег ваздухопловног моделарства узлетео је јуче трајно у плаве висине. И поред све његове виталности и оптимизма последице короне су биле јаче.

Вили се родио у Тузли 1. априла 1932 и целог живота га је красио оптимизам и весео дух који се везује за његов датум рођења - дан шале. Био је веома дружељубив и вољан да помогне, па су његово друштво и сарадњу радо прихватале све генерације. Моделарством је почео да се бави још као дечак током 2. светског рата, а поносно је показивао моделарску књижицу из 1948. године.

Посао и школовање су га је водили  по целој бившој Југославији. Дипломирао је у Љубљани пројектом ваздухопловне једрилице, а радио је поред Новог Сада и у Ваљеву и Горажду. Био је полиглота. Поред српског говорио је мађарски, немачки и словеначки језик што је веома користило при изласку на међународна такмичења.

Вили, са старијим братом Отом, познатим архитектом, је био кључни тим за развој авиомоделарства у Војводини дуго година. У АК Нови Сад био је и врхунски такмичар и учитељ младих и организатор такмичења. До пре десетак година Ото и он су носили организацију Ф1Д и Ф3Ј такмичења. У целој земљи су била позната пролећна такмичења у Ф1Д организована у фискултурним салама новосадских школа. Вили је био и велики поборник класа Ф1Н и Ф1Н - 150 па је све до пандемије активно учествовао на овим такмичењима у Новој Пазови, Зрењанину и Сомбору.

Вили је у младим данима био државни репрезентативац и учесник светских и државних првенстава, а касније је дуго година био ФАИ судија. Учествовао је и као помоћник нашим репрезентативцима на светским првенствима у Ф1Д и сл.

Вили је радо волео и да експериментише са новим конструкцијама и новим технологијама. Тако је пре десетак година са братом направио модел са електромотором за кружни лет у затвореном простору, који је наишао на опште интересовање.

Свима који су га знали Вили Дрехер и његова добродушност и моделарско знање много ће недостајати. Иза Вилија су остали супруга Тереза, церка Ева и две унуке.

Нека му је увек плаво небо!

ЗОРАН ИВАНЧЕВИЋ (1934-2021)

155917317 5186150841427296 3076459509938684959 o

Ваздухопловни моделар Зоран Иванчевић напустио нас је у својој 87.години. Био је пионир ваздухопловног моделарства - учитељ, узор, пријатељ и колега свим ваздухопловним моделарима, који су од њега стекли моделарска знања, али и са којима се равноправно такмичио до последњих година свог живота. Сахрањен је данас на Новом гробљу у Београду.

Зоран је почео 1947. године да се активно бави моделарством, прво у АК „Ниш“, па у академском Аероклубу и од 1980. године у АК „Фрањо Клуз“ – Земун. Каријеру је завршио као члан Аеро клуба „Винг“ из Београда.

Г.Иванчевић је својевремено овако описивао своје почетке бављења моделарством. „Први летећи модел видео сам пред почетак Другог светског рата. Израдио га је син газде у чијој смо кући у Нишу становали. Имао сам седам година и био задивљен изгледом модела и његовим летом. Касније, за време рата, покушавао сам да од картона направим нешто што би личило на летећи модел. У другом разреду гимназије речено нам је да ће пет најбољих пионира ићи у Аероклуб Ниш, у моделарску секцију. Разуме се, учинио сам све да будем један од тих пет сретника и мој улазак у моделарску секцију личио ми је на улазак у неки храм. Овај диван хоби ме је пратио пуних 60 година, до званичног опраштања од великих такмичења 2007. године. За протекло време активног бављења ваздухопловним моделарством, израдио сам безброј модела разних категорија, учествовао на многим такмичењима у земљи и иностранству. Могу да кажем да сам бављењем овим хобијем научио много, пре свега о ваздхухопловству, а затим о многим занатима. То ми је помогло да решим многе проблеме у вези становања, израде и поправке намештаја, разних кућних апарата, па чак и аутомобила“.

Иако се званично опростио од великих такмичења 2007.године, ваздухопловно моделарство је било његова велика љубав, па смо га редовно виђали на такмичењима и даље, па и у његовој деветој деценији живота. Такође се бавио и педагошким радом и као наставник обучио велики број будућих моделара, од којих су неки достигли највише позиције у овом спорту. Освајао је многе медаље на такмичењима разичитог ранга, био члан државне репрезентације, вођа државне репрезентације, а и носилац златне плакете ВСС. Био је и на разним функцијама у Ваздухопловном савезу Југославије, ВС СЦГ и у ВСС.

Био је по струци дипломирани инжењер технолог – хемичар, стручњак за горива и мазива. Читав радни век провео је у Ваздухопловном институту у Жаркову где је руководио, у оно време, најмодернијом лабораторијом за испитивање горива и мазива у бившој Југославији, па чак и у Европи. Као „оца“ прве беспилотне летелице (за потребе ПВО) у Ваздухопловном институту, пријатељи и сарадници доделили су му назив „највећи хемичар међу ваздухопловцима и највећи ваздухопловац међу хемичарима“.

Ваздухопловцима ће остати у сећању као врхунски моделар, инструктор и пре свега добар пријатељ, који је сваким својим појављивањем на „моделарским теренима“ ширио достојанство, поштење, лепо понашање, знање и искуство, дајући пример и узор будућим генерацијама чиме да се воде и чему да теже.

Нека му је вечна слава и увек плаво небо!                                                                              

Фотографија: Зоран Иванчевић на моделарском такмичењу у Трстенику 2018.године.

Драган Брајков (1962-2020)

FB IMG 1606249731071

Драган Брајков из АК „Нови Сад“ је био заљубљеник у ваздухопловне спортове.

Бавио се параглајдингом, ваздухопловним једриличарством и падобранством. Преминуо после кратке и тешке болести.

Нека му је вечно плаво небо!

 

 

Милован Карамарковић (1944-2020)

122200848 3617140751642232 6231118306443712495 n

На вечни починак је отишао ваздухопловац Милован Карамарковић (76 година), пилот инструктор, инжењер, рез.капетан I класе РВ, истакнути спортски радник Аероклуба „Трстеник“.

Своју летачку каријеру је почео са 17 година (1961.године). Годинама је био секретар и управник аероклуба „Трстеник“, а једно време и члан председништва ВСС. Као наставник једриличарства и моторног летења обучио је многе генерације пилота.

До последње године свог живота је био активан у ваздухопловству, па је недавно 12.септембра освојио и свој последњи трофеј – прво место у професионално појединачној категорији на такмичењу у прецизном слетању једрилицом „Бланик куп“ у Трстенику.

Вечна му слава и плаво небо!

Ваздухопловни савез Србије

БОГОЉУБ БОЋА ВИШЊИЋ (1928-2020)

Богољуб Боћа Вишњић

Пензионисани капетан и инструктор ЈАТ-а, једриличар, први управник спортског аеродрома „Лисичији Јарак“ и инспектор некадашњег Савезног ваздухопловног инспектората.

Рођен 1928.године у Брајковцу срез Лазаревац. Са 16 година прикључио се Народно-ослободилачкој војсци и у саставу Шумадијске бригаде учествује у ослобођењу Београда.

Као војник био је у Врховном штабу у Београду до 1947. године. У том периоду поред образовања, заинтересован за авијацију, учланио се у Аеро клуб „Београд“ и на Бањичком пољу по први пут полеће са једрилицом „Врабац“.  

Примљен је на летачку обуку у пилотској школи Ваздухопловног савеза Југославије у Руми 1948. године и у 4.класи завршава обуку „кол 1“ и „кол 2“ и стиче звање наставника моторног летења. По завршетку пилотске обуке и са знањем наставника моторног летења постављен је у извршном одбору ВСЈ за стручног сарадника секретара Велимировића.

За наставника летења постављен је 1950. године у Савезном ваздухопловном центру ВСЈ где је вршио и дужност заменика комаданта центра Павла Црњанског. У центру је одшколовао више група пилота једриличара.

Управник ваздухопловне школе Београд постао је 1954. године  где је као наставник једриличарства и моторног летења обучио десетине пилота. Током његовог руковођења школом на аеродрому Лисичији Јарак летело је стотине пилота и падобранаца са великим бројем такмичара и репрезентативаца.

Од 1959. године до краја 1961. године лети у Привредној авијацији ЈАТ на свим задацима авио третирања широм Југославије. Од 1961. године до 1980. године лети у саобраћајној авијацији ЈАТ на свим типовима авиона закључно са Боингом 707 у својству капетана, капетана – инструктора, а касније и као директор летачке оперативе ЈАТ.

Од 1980.године до пензионисања на функцији је главног савезног ваздухопловног инспектора летачког особља у Савезној управи цивилног ваздухопловства Југославије.

Вечна му слава и плаво небо!

АНДРИЈА ШИЛ (1943-2020)

andrija

АНДРИЈА ШИЛ (77),

председник УО ВС Војводине и председник АК Сомбор

уздигао се у плаве висине у петак, 26.06.2020 године, после 61 године активног бављења ваздухопловством, као најстарији активни спортски пилот, који је до задње јесени седео за командама авиона и оспособљавао младје.

Андрија је, осим своје породице, имао три велике љубави: свој град Сомбор у коме је провео цео живот и коме је посветио све своје снаге, васпитање и образовање младих, где је остварио многа унапредјења и спортско ваздухопловство у коме је оставио неизбрисиве трагове.

Заједно смо далеке 1968 отпочели радни век у Техничком школском центру у Сомбору, где је он у Техничкој школи као професор извео многе генерације, а потом као дугогодишњи директор радио на унапређењу и стручном уздизању целе школе.

Од ране младости Андрија је располагао снагом која је оне који су са њим сарадјивали охрабривала да удју у активности којих би се многи устручавали и да их успешно обаве. Андрија је више од три деценије био главни покретач активности сомборског аероклуба, дуго година као секретар, а при крају каријере као председник.

Рад у школи и аероклубу били су прилика да се те две установе повежу по активностима, тако да је у школи дуго деловала секција, која је дала неколико репрезентативаца у ваздухопловном и ракетном моделарству од којих је један, Новаковић, 2006 стигао до светског првенства ракетних моделара у Космичком центру Бајконур у Казахстану. Јос двадесетак година раније, у време док се у ракетном моделарству није јурило само за медаљама, него се тежило и примени науке, његови ученици су остварили низ мањих експерименталних научних пројеката од којих неки су објављени у београдским "Техничким новинама".

Андрија је увек служио за пример. Био је свестрани ваздухопловац - ваздухопловни и ракетни моделар, једрилицар, моторни пилот. Почињао је као спортиста, а потом је стицао звања наставника или се бавио судијским пословима. Код њега није било "знам ја то" или "то је лако, знацу ја то" - када је нечим желео да се бави прво је тим темељно овладао, како треба, па је онда кретао у озбиљне активности и обучавање других. Није се устручавао да и у зрелим годинама, са великом педагошком репутацијом поново "седне у клупу" и стекне потребна нова знања из ракетног моделарства или да полаже тест за судије како прописи траже.

Сомборски аероклуб је тако стекао глас поуздане организације и екипа од 6 до 8 судија и мерача времена је више пута позивана на светска и европска првенства у земљи и иностранству. То су била СП Ф1Е на Златибору 2015, ЕП Ф1АБЦ у Зрењанину 2016, СП Ф2АБЦД у Мађарској 2017...

Сомборски аероклуб, који постоји више од седам деценија, више пута је, као и низ других сличних организација пролазио кроз велика искушења, али је Андрија увек био један од оних који би му удахнули нову енергију.

Први пут је то било када је посрнула ваздухопловна организација "21. мај" па је брзо требало наћи решење шта се спасти може и пререгистровати у АК Сомбор. У пролеће 1999 НАТО бомбе су погодиле хангар на сомборском аеродрому и уништиле им летачка средства. Уз помоћ ВСЈ брзо је нађен један авион и спасена је летачка сезона. Недуго затим није више било могуће летети на аеродрому и алтернативно решење за више година је нађено на пољпривредном летелишту у Стапару. После више година и томе је дошао крај и опет селидба - сада на приватни посед крај канала према Бачком Моноштору.

Без обзира на ове драматичне ситуације чим се указала прилика за обезбеђење средстава од ЕУ из прекограничне сарадње обезбеђена је потребна обука за подношење компликованих апликација на енглеском, нађени су прекогранични партнери и клуб је унапредио услове рада. Када су отказала стара летачка средства удружен је новац са АК Суботица и набављен авион "Цесна" који је годинама опслуживао оба клуба.

Андрија је знао да не треба само наши спортисти да иду у свет него да и тај свет дође у Сомбор. Тако су два моделарска такмичења под називом "Бачка куп" постала отворена међународна такмичења у календару ФАИ. Прво је било у марту у класи Ф1Н ручно лансирани клизачи у хали Мостонга, а друго крајем пролећа у слободном лету у класама Ф1АБЦ на терену Ранчево.

Прошле године стекли су се и услови за обуке моделара у клубу. Опремљена је електронска учионица а већ је постојала добра радионица. Због добрих односа са Домом ученика стекли су се услови за комфоран, а повољан смештај и исхрану полазника и тако је после дуже паузе у сарадњи са ВСС одржан моделарски камп који је веома успео.

Поводом јубилеја 65 година АК Сомбор 2013 године припремљена је лепо илустрована књига на 80 страна, која је детаљно приказала рад чланова и секција, а коју је припремила радна група на чијем је челу био Андрија. Ове године је управо у току било прикупљање материјала за монографију аероклуба.

Последњих неколико година Андрија се прихватио незахвалног посла председника УО ВС Војводине у време које је захтевало измене Статута, пререгистрације, када су средства од спонсора и државних институција додељивана "на кашичицу". Ипак у тандему са генералним секретаром ВСВ Жељком Вулетићем успевао је да се сви планирани послови обаве, да органи савеза раде на време и да ВСВ помогне својим члановима и ограниченим стредствима у оном тренутку када су им најпотребнија. Тако ВСВ годинама подржава два светска купа "Срем куп" у класама Ф1АБЦ у ваздухопловном и "Сирмиум куп" у ракетном моделарству.

Као председник УО ВС Војводине са секретаром Жељком Вулетићем водио је и радну групу која је прикупљала материјал за израду Монографије ВСВ поводом 90 година рада и постојања, што због обима посла остаје да се оконча наредних година.

Андрија је за свој рад у спортском ваздухопловству 2016. награђен Златном плакетом Ваздухопловног савеза Србије, а 2018. Златном плакетом Ваздухопловног савеза Војводине, највећим признањима које ове организације додељују једном ваздухопловцу.

Прошле године је довршио и дело на коме је дуго радио и чије је публиковање нестрпљиво очекивао "Приручник за обуку пилота спортских авиона" у који је уградио све своје летачко и техничко искуство и искуства оних који су се том деликатном области бавили пре њега.

Андрија је имао још пуно жеља и планова довољних да испуне још један људски живот, али судбина му за то није дала прилику. Оно што је за својих осам деценија интензивног живота и рада учинио заслужује да се никада не заборави. А какав је био као човек? Ми, Сомборци, то кажемо кратко, а да смо све казали - био је прави човек и друг и - много ће нам свима недостајати.

Нека му је увек плаво небо!

Његовој породици и свима онима који су га волели и ценили упућујемо најискреније саучешће.

Срђан Пелагић са братом Миодрагом званим пилот Васа и синовцем Др Зораном

АЛЕКСАНДАР МАЏАРАЦ (1938-2019)

aleksandar madžarac saša

Mr ALEKSANDAR MADŽARAC - SAŠA (81), dipl.ing., jedan od osnivača raketnog modelarstva u našim krajevima uzneo se u plave visine u subotu, 28. decembra i pridružio nizu vrhunskih raketnih modelara koji su nas napustili ove godine.

Priča o raketnom modelarstvu i amaterskim raketama kod nas počinje u martu 1963 kada je grupa studenata tehničkih fakulteta u Beogradu osnovala ARAK (Akademski raketni astronautički klub) i uspostavila vezu sa tadašnjim Vazduhoplovnim savezom Jugoslavije i naišla na razumevanje i podršku. Saša je bio glavna pokretačka snaga tih aktivnosti. Prvi je konstruisao i napravio raketni model, nazvan "Vrabac", sa "Jetex" motorom, koji je prvi put lansiran u . okviru manifestacije "Susreti cetvrtkom" na stadionu Tašmajdan u Beogradu 24.05.1964. pred 10.000 mladih.

Samo mesec dana kasnije na manifestaciji Radio Beograda "Zvezdana olimpijada"na Kalemegdanu , koju je radio direktno prenosio, a koju su sa zidina tvrđave posmatrale hiljade Beograđana, lansirana je njegova raketa "Zvezdana strela". Skoro istovremeno objavljen je Priručnik za nastavnike raketnog modelarstva, čiji je on koautor, kao literatura za prvi Kurs za nastavnike raketnog modelarstva održanog tog leta u Rijeci.

Već sledeće godine Saša je koautor novih "Priručnika za A i B kurs raketnog modelarstva" na osnovu kojih se održavaju brojni kursevi prvo u okolini Beograda (Zemun, Barajevo, Surčin) a potom i u Kikindi, Zrenjaninu, Rumi i drugim mestima. Među prvim polaznicima ovih kurseva su bili legendarni selektor Desimir Kačavenda i Nikola Cvjetičanin, dugogodišnji reprezentativac i međunarodni sudija. Kruna ove aktivnosti je Kurs za nastavnike i više nastavnike raketnog modelarstva u Zenici, koji se završava prvim državnim prvenstvom raketnih modelara.

Na osnovu svih ovih iskustava Saša je 1966 jedan od sastavljača Nastavnog programa za raketno modelarstvo VSJ koji obuhvata A, B i C kurseve za raketne modelare i kurseve nastavnike i više nastavnike raketnog modelarstva. Za njegov doprinos razvoju raketnog modelarstva VSJ je 1967 godine proglasio Sašu za jednog od prva tri instruktora raketnog modelarstva, što je bilo najviše nastavno zvanje u VSJ.

U jesen 1966 Saša je član prve reprezentacije raketnih modelara koja učestvuje na Otvorenom prvenstvu Poljske i počinje više godišnju upešnu takmičarsku karijeru kao ključni član reprezentacije koji se posebno ističe u klasi maketa. Tako uspešno učestvuje na nizu državnih prvenstava i na svetskim prvenstvima a vrhunac njegovih sportskih rezultata predstavljaju tri svetska rekorda postavljena 1975 u klasama S1D, S2A i S2B. Više puta je proglašavan i za najboljeg raketnog modelara u VSJ.

VSJ je prvi u svetu imao kompletan program obuke kako za raketne modelare tako i za nastavnike i za sudije, čiji je Saša bio glavni kreator, koji je 1980 godine ponuđen FAI, ali nije prihvaćen iz formalnih razloga. Danas, 40 godina kasnije, na međunarodnom nivou ukazuje se potreba za što skorijim utvrđivanjem takvog programa.

Tih godina se pojavljuje tendencija da se grade što manji modeli, što je predstavljalo ozbiljne teškoće u praćenju letova i registrovanju rezultata. Saša definisao optimalne karakteristike modela i zbog kratkog roka za podnošenje predloga samo na osnovu kompjuterske simulacije je sastavljen predlog koji je 1982 usvojen na Plenarnoj sednici CIAM. Nedugo zatim počeli su da stižu komplimenti od onih koji su bili sumnjičavi i takve modele, uz male modifikacije, ceo svet leti i danas.

Aleksandar Madžarac - Saša je bio vrhunski profesionalac i u poslu i u hobiju. Pouzdavao se u nauku i veliko zadovoljstvo mu je bilo da teoriju velikih raketa prilagođava modelima. Tako je još 1964 sa Ing Emilom Dobešom razradio metodu proračuna putanje raketa pomoću numeričke integracije, čije su varijante u svetu našle primenu tek razvojem računara. Takođe je razradio niz nomograma za razne namene, tako da je složene proračune svodio na jednostavna očitavanja grafika.

Pored rada na raketnim modelima u okviru ARAK-a se bavio projektovanjem amaterskih raketa koje su dostizale visine od jednog do više kilometara, a koje su lansirane sa sportskog aerodroma Lisičji Jarak kod Beograda. Tako su razvijene porodice rakete sa čvrstim gorivom "Strela" i "Sonda", kao i porodica mikro motora sa čvrstim gorivom za sportske namene. Kasnije je sa drugom grupom stručnjaka razvijena serija motora MCM za takmičarske svrhe, koja je premostila problem snabdevanja takmičarskim raketnim motorima, koji su u to vreme uglavnom nabavljani iz Čehoslovacke.

Aleksandar Madžarac - Saša je završio Rudarsko - geoloski fakultet u Beogradu, kasnije je magistrirao, a dvadesetak godina je proveo kao tehnički direktor Vodovoda u Osijeku. Krajem proslog veka desetak godina je boravio u inostranstvu, uglavnom u Nemačkoj, gde je takođe pomagao raketnim modelarima. Pored toga bavio se i pisanjem stručnih članaka po aeromagazinima uglavnom obrađujući makete aviona. Bio je veoma cenjen zbog preciznosti,kvalitetne obrade materijala i detaljnog poznavanje istorijata svakog vazduhoplova koji obrađuje. Zbog toga je izdavač posle višegodišnje saradnje objavio nekoliko specijalizovanih publikacija koje je Saša pripremio.

Saša je bio visok, krupan i snažan a odlučan čovek,koji je voleo i poštovao stručnost i preciznost, a koji nije podnosio improvizacije i "sveznalice". Bilo je zadovoljstvo sarađivati sa njim i zato je bio cenjen i poštovan u celom svetu. Sve što je radio u raketnom modelarstvu timski je ostvariovao sa bratom Dušanom, takođe vrhunskim raketnim modelarom, nastavnikom RM, sudijom i reprezentativcem. Kao takmičari su bili poznati u svetu kao braća Madžarac. Ja sam imao čast i zadovoljstvo da sa Sašom tokom studija dve godine budem "cimer", a u to vreme obojica smo bili  članovi istog tima raketnih modelara i nastavnici na seminarima. Naše druženje je trajalo celih 56 godina.

Saša je za sobom ostavio suprugu Irmu, cerku Sandru i unuka Viktora koga je obožavao, a koji je svima nama raketnim modelarima bio ljubimac jer se rodio 12. aprila na Dan kosmonautike, dan kada je Juri Gagarin poleteo u kosmos.

Odlaskom Saše Madžarca svetsko i naše raketno modelarstvo gubi vrhunskog stručnjaka, a raketni modelari učitelja, druga i prijatelja koji će svima koji su ga znali ili slušali o njemu mnogo nedostajati.

Neka mu je uvek plavo nebo.

Srđan D. Pelagić

delegat VSS u CIAM

МИОДРАГ – МИЦКО ЧИПЧИЋ (1963-2019)

Micko1.12.2019. наше ракетно моделарство је остало без једног од својих потпорних стубова. У вечно плаве висине прерано је отишао МИОДРАГ ЧИПЧИЋ - МИЦКО (56), врхунски ракетни моделар, популарни произвођач моделарских ракетних мотора "Ултра" и некадашњи падобранац из АК "Кикинда".

Мицко се родио у Кикинди 28.08.1963. и њој посветио цео живот али је био познат, признат, вољен и популаран у преко 25 земаља са три континента. Крупан, ведар, насмејан и гласан а увек добре воље и намере да сваком помогне стизао је свуда по Европи са нашом ракетном репрезентацијом и поред хендикепа којим га је падобрански удес здружио са инвалидским колицима још пре 30 година. То није била сметња да сам возећи своју Мазду стиже на сва врхунска светска такмицења од Словеније, Словачке и Румуније до Украјине.

Огроман аплауз је изазвао у Суцеави (Румунија) када је 1993. и поред санкција изречених нашој земљи стигао и у инвалидским колицима победио на Балканијади у најсложенијој класи С7-Макете. Исте године је Кикинда организацијом Државног првенства у ракетном моделарству дала "трансфузију" овом ваздухопловном спорту који се свео на петнаестак такмичара. Већ у следеће 2-3 године он расте на више стотина сениора и јуниора и наши ракеташи поново излазе у свет и постижу врхунске резултате.

Главни проблем је био снабдевање ракетним моторима "Адаст" које је ишло из Словачке али уз велике формалне тешкоће. Мицко је са братом Владом решио да производи овај кључни елеменат и после сарадње са конструктором мотора "Адаст" Инг Миланом Јелинеком у Кикинди се појављују мотори "Ултра", који су и после више од 25 година основни ослонац наших спортских успеха и који су по квалитету и карактеристикама превазишли учитеља из Словачке. Доказ за то су преко 70 медаља наших ракеташа са највећих светских такмичења и преко 10 светских рекорда, као и преко 20 медаља и светских рекорда које су освајали такмичари из САД, Шпаније, Кине и других земаља. Највеће признање за ово Мицко је добио од ФАИ 2001 године у виду ФАИ Антонов дипломе, коју је потом  2003 добио и његов брат Владимир.

Мицко је поред тога био и консултант наше репрезентације и један од ретких који је знао да мотор конструкцијом дијаграма сагоревања прилагоди моделу од кога се очекује врхунски резултат и знатно је доприносио тактици екипе на самом терену. Поред тога био је и врхунски судија за макете и то је радио на свим већим домаћим такмичењима као и светским куповима у региону од Словеније до Македоније. Требало је да суди и на "Сирмиум купу" у Сремској Митровици прошлог месеца, али га је болест омела.

Кикиндско "ракеташко чудо" је почело половином седамдесетих година прошлог века када се на Државном првенству у Вршцу појавила до тада непозната екипа основне школе предвођена наставником Драгомиром Секулиним. Тада су се пласирали у врх нашег ракетном моделарства и до данас су тамо остали.

Породица Чипчић је најбоље потврдила и да је ракетно моделарство породични спорт. Миодраг је још 1993 постао првак Балкана, брат Владимир је 2012 у класи С5Ц постао светски првак када је и синовац млађи Миодраг у истој класи постао јуниорски светски првак. Најзад ове године синовица Кристина, која је већ више година члан репрезентације је од стране Поткомитета за РМ ФАИ проглашена за најуспешнију жену ракетног моделара на свету за 2019 годину. Њихова достигнућа су забележена и у књизи Иоана Радуа "Пола века ракетног моделарства"  из 2012, која је једина штампана историја овог спорта до сада.

Мицко је могао да буде, а и ми са њим, поносан на оно што је током живота остварио. Прво је показао да је велики борац и да физичка сметња може да буде подстицај за развој низа квалитета код човека, да га чини бољим и вољним да помаже другима. Живот му је деценијама био испуњен ракетним моделарством, великом љубављу, није пропуштао ни састанке тадашње Комисије за ракетно моделарство чији је био члан, а дао је и низ корисних предлога који су испунили странице Правилника ФАИ. Најзад следећа генерација Чипчића се већ увелико доказала и потврдила изреку "На млађима свет остаје". 

На почетку пленарне седнице 113. ФАИ Генералне конференције, одржане 5. и 6. децембра у Лозани у Швајцарској, минутом ћутања одата је пошта свим преминулим ваздухопловцима који су нас напустили у задњих годину дана.

Међу ваздухопловцима којима је одата пошта био је и наш Миодраг Мицко Чипчић, те су се на овај начин и светски ваздухопловци опростили од њега.

Нека је нашем драгом Мицку вечито плаво небо!

Срђан Пелагић

СТОЈАН МРЂАНОВ (1954-2019)

stojan mrđanov

Стојан Мрђанов, један од ветерана ракетног моделарства, преминуо је 18. новембра 2019. године, након краће болести. Стојан је био председник, инструктор и такмичар Аероклуба „Ада“. Деценијама је био главна покретачка снага у спортском ваздухопловству у свом крају. Био је државни репрезентативац у ракетном моделарству и стварао многе нове ракетне моделаре од којих су неки стасали у репрезентативце. Радио је и постизао запажене резултате са својим лубом, не жалећи се на тешкоће и услове у којима ради, а који често нису били лаки. Месец и по дана пре него што нас је напустио, водио је екипу АК „Ада“ на светском купу ракетних моделара „Сирмијум купу“ у Сремској Митровици. Убрзо после тога се тешко разболео и нажалост се није опоравио. Цоле, како су га сви звали, је био тих, вредан и упоран, али ненаметљив човек кога су сви који су са њим сарађивали волели и поштовали. Није се устручавао да помогне и да пренесе знање  искуство коме треба. Свима који су га познавали ће недостајати.

Слава му и плаво небо!

 ЈУРИЦА КАТАЛИНИЋ (1954-2019)

Jurica Katalinic In memoriam

Обавештавамо Вас да је после краће болести преминуо Јурица Каталинић, репрезентативац, дугогодишњи члан и такмичар Аероклуба „Иван Сарић“ из Суботице.

Рођен је 20. марта 1954. године. Једриличар, падобранац, моторни пилот и пилот параглајдера. Такође је био и наставник моторног летења, падобранства и параглајдинга.

Слава му и плаво небо!

Ваздухопловни савез Србије 

ГРАДИМИР ГРАДА РАНЧИН (1933-2018)

IMG 499da2b88198903353d198a664a7ecad VГрадимир Б. Ранчин (1933), некадашњи референт за ваздухопловно моделарство у ВС Југославије, преминуо је у Вршцу 4.07.2018. године.
Г. Ранцин кога су сви моделари у региону, па и у свету знали као Граду или Гацу, више од 30 година,у периоду од 1960 до 1992 године, када је са 59 година живота отишао у пензију, је био "све и свја" у тадашњем ваздухопловном и ракетном моделарству бивше Југославије, на територији која данас обухвата шест земаља тзв. Западног Балкана - Србију, Хрватску, Словенију, Босну и Херцеговину, Црну Гору и Македонију.
Града је увек био тих, миран, радан, уредан и спреман да помогне а ево шта је све таквих приступом радио и остварио:
- Основао је Комисије за ваздухопловно, а касније и за ракетно моделарство у којима је годинама био секретар.
- Организовао је низ семинара за ваздухопловне и ракетне моделаре и за судије ваздухопловног и ракетног моделарства, као и за судије у овим гранама.
- Организовао је писање и издавање низа прируцника из области ваздухопловног и ракетног моделарства при чему бих за ракетно моделарство поменуо Прируцник за наставнике РМ (1964), Приручник за А течај РМ (1965), Присучник за Б течај РМ (1966) и Програм за обуку ракетних моделара и наставика и виших наставника РМ (1966).
- Сам је написао већи број чланака и неколико књига о ваздухопловном и ракетном моделарствумедју којима се истичу књиге "Собни модели" (Београд, 1977) и Увод у зракопловно и ракетно моделарство (Загреб, 1981).
- Годинама је издавао на гестетнеру часопис "Моделар" који и се и данас корсти као поуздана референца за историјске, спортске и техницке податке тога доба.
- Обезбедио је одрзавање првих семинара за наставнике ракетног моделарства у Ријеци 1964 и за наставнике и вишенаставнике ракетног моделарства у Зеници 1965.
- Годинама је у сарадњи за Инг Костом Сивцевим, познатим конструктором авиона, сарађивао са ФАИ као заменик делегата или делегат у ЦИАМ, а највећи допринос је дао када су на његов предлог потпуно измењена и модернизована спортска правила за ракетно моделарство 1969 године, на чијим принципима се и данас ракетни моделари такмиче у свету.
- Као организатор великих такмичења доказао се 1970 и 1972 године, када је био веома успешан директор прво незваничног па потом 1 Светског првенства ракетних моделара. Куриозитет је што је само три недеље пре СП РМ 1972 има саобрацајку у којој је повредио грудни кош, али га то није пречило да по три пута у дану прелази "Фићом" пут од Београда до Вршца, као и да у последњем тренутку из САД набави такмицарске ракетне моторе, када је било јасно да овдашњи снабдевачи то неће моћи да учине.
За свој рад добио је више награда, али за нас ракетне моделаре највреднија је специјална диплома коју је од само 20 лица и организација у свету ФАИ једну доделио њему поводом 50 година ракетног моделарства у ФАИ - 2012 године.
Града је рано отишао у пензију, али никада није заборављао моделарство. Још пре три године смо се договарали да он нашисе историју ваздухопловног, а ја ракетног моделарства - међутим мени је понестало енергије за тај посао, а он је упорно прикупљао и сређивао документацију.
Града је целог живота био прави господин у пуном смислу - тих, одмерен, уљудан, спреман да помогне и увек уредан. Посебно је водио рачуна да се спортисти и судије пристојно понашају и пристојно изгледају. Памтим Државно првенство у РМ 1966 у Осијеку. Лето, врућина, преко сто такмичара на коме сам био главни судија. Судије су обавезно носиле униформу плави сако, сиве панталоне, кравату са знаком ВСЈ и светло плаву кошуљу. У моменту сам опустио кравату и лежерно пребацио сако преко рамена, а тренутат касније Града је као млазњак прозујао поред мене и просапутао: "Бозе, Срђо, као изгледаш, па ти си главни судија на Државном првенству." Тренутак касније све је било "по Чукићу". То са његове стране није било детаљисање, него жеља да све буде онако, како правила захтевају. Са своје стране увек је настојао да сарадницима узврати барем онолико колико је од њих тразио и - то су били дани и године када је ваздухопловно и ракетно моделарство у овим крајевима било најмасовније.
Млађи моделари су слушали о Гради Ранчину и на вест о његовом одласку су прикладно изразили своја саосецања преко листе всс-модел, а нама који смо са њим сарађивали деценијама нас друг Града много ће недостајати.
Нека му је вечна слава и хвала и нека му је вечно плаво небо.
Срђан Пелагић

делегат ВСС у ЦИАМ

Јосип Иванић (1930-2018)

1958 slika za tablon Ivanić Josip

Поштовани,

Обавештавамо Вас да је у уторак 3.априла преминуо Јосип Иванић, један од оснивача АК „Иван Сарић“ из Суботице.

Јосип Иванић је ваздухопловством почео да се бави пре Другог светског рата, као авиомоделар (са седам година је учествовао на такмичењу у Сегедину),

а са неколицином другова 1945. године, непосредно после рата, учествовао је у обнови рада Аероклуба и његовом поновном оснивању.

За памћење су остали његови рекорди у дужини трајања лета од 10 сати и 20 минута у једном лету, као и његов прелет од Суботице до Петровца на Млави,

и то на једрилици „Врабац“, што је с обзиром на могућности једрилице, далеко превазилазило границе могућег.

Иако скроман по нарави био је препун ентузијазма, те је његова заслуга за оснивање и постојање Аероклуба и спортског ваздухопловства у Суботици огромна.

Јосип Иванић је преминуо у Суботици, у својој 88. години. Сахрањен је у среду 4. априла у Суботици.

Нека му је вечна слава!

1945 članska karta Ivanić1949 Trojka1965 Mart

Ваздухопловни савез Србије

Марко Видаковић (1967-2018)

22133 1182524093626 4690983 n

Marko Vidaković, član AK "Ivan Sarić" iz Subotice preminuo je 16. januara 2018.godine.

Marko (1967-2018) je rođen u Tavankutu gde je pohađao i osnovnu školu, u kojoj se prvi put i susreo sa vazduhoplovstvom - nasekciji opšte-tehničkog obrazovanja gde

je počeo da se bavi vazduhoplovnim modelarstvom. Modelarstvom je nastavio da se bavi i u prvom razredu srednje škole, a u februaru 1983. godine je krenuo na padobranski kurs.

Prvi skok je izveo iste godine na subotičkom aerodromu, gde je i stekao dozvolu padobranca nekoliko meseci kasnije. Od tada se neprekidno bavio padobranstvom.

Završio je za mašinskog tehničara - smer automehaničar i po završenoj školi otišao na odsluženje vojnog roka u 63. Padobransku brigadu gde je dobio zvanje vojnog padobranca. Po dolasku iz JNA zapošljava se u transportnoj firmi “Dinamotranns” kao automehaničar i radi do 1995. Tada počinje vanredno školovanje u srednjoj vazduhoplovno tehničkoj školi “Petar Drapšin” u Beogradu za avio mehaničara, koju završava 1997. i počinje da radi u aeroklubu “Ivan Sarić” iz Subotice kao aviomehaničar.

Od 2001. godine je nastavnik padobranstva. Kao sportski padobranac učestvovao je na mnogo takmičenja. Kao aviomehaničar je od 1997. bio uključen i kao predavač na kursevima pilota (PPL) iz predmeta poznavanje vazduhoplova i sistemi vazduhoplova , a na jedriličarskim(G) kursevima je predavao konstrukcije jedrilica i padobranstvo.

Večna mu slava.

Александар Вег (1959-2017)

08 hro smrt profesora 3 620x0

Са жаљењем вас обавештавамо да је  Александар Вег, дугогодишњи члан руководства Ваздухопловног савеза Србије и велики пилот једрилице, преминуо приликом удеса у суботу, 24. јуна на аеродрому Велики Радинци код Сремске Митровице.

Вег је био изузетно цењен инструктор једриличарства, изврстан пилот и човек ретке сталожености, одмерености и позитивне енергије. Као професор на Машинском факултету у Београду  био је уважаван и од стране колега и студената који су тврдили да припада реткој групи оних који заиста умеју да пренесу знање. Био је ваздухопловац којег су ценили због знања, искуства и љубави према летењу које је делио са својим ученицима несебично.
Као пилот, колега и човек оставља за собом велику празнину међу свима који су га познавали.

Сахрана ће се одржати у среду, 28. јуна у 14.30 часова (са почетком опела у 14 х) на Централном гробљу у Београду.
Ваздухопловни савез Србије ће одржати комеморативни скуп истог дана у 11 часова у ресторану Аероклуб у Узун Мирковој улици бр. 4 у Београду.


Јордан Ковачевић (1944-2017)

img086

Јордан Ковачевић, један од пионира српског ракетног моделарства, преминуо је у Београду после краће болести.

Јордан је ракетном моделарству посветио око 50 година, прошавши све фазе од такмичара, преко тренера и учитеља младих генерација, организатора такмичења до оснивача аероклубова. Ваздухопловни савез Србије ће га памтити као оснивача седам аероклубова, оних у којима преовлађују моделарске активности. Био је активан у Новој и Старој Пазови, Војки, Ариљу, Банатском Карловцу и Београду.

Јордан је сматрао да спортско ваздухопловство, а посебно моделарство, не сме и не треба да буде привилегија великих градова, да је посебно погодно за техничко образовање, развијање такмичарског духа и маште младих баш у руралним срединама. Одважности и оригиналности му није недостајало.

Јордан је године рада посветио и АК Банатски Карловац. Пре много година тамо је организовао Државно првенство ракетних моделара, а последњих година и коло јуниорске лиге ракетних моделара. Јордан је увек гледао да своје професионалне активности усмери и у корист ракетног моделарства. Једно време се бавио пласманом књига. Сарађивао је и са Центром за ваздухопловно моделарство у Београду и трудио се да школе буду снабдевене потребним, почетничким моделима.

Јордан је био тих и скроман човек, али упоран и борбен, када је ракетно моделарство у питању. Знатан допринос је дао и сарадњи са ВСС и ВСВ. Водио је рачуна и о свом стручном усавршавању тако да је по тадашњем рангирању стекао звање вишег наставника ракетног моделарства и савезног судије за ракетно моделарство. Због свог доприноса ракетном моделарству на предлог ВСС пре неколико годинаје награђен ФАИ Медаљом за ваздухопловни спорт.


Ото Дрехер (1929-2017)

18. априла 2017. године преминуо је Ото Дрехер, архитекта и један од пионира српског ваздухопловног моделарства који је овом хобију посветио више од 70 година. Дрехер је до пред крај живота био активан.

Ото је са својим млађим братом Вилијем дао велики допринос развоју низа моделарских класа у тада великој Југославији. Као браћа Дрехер били су познати не само у земљи него и у многим околним земљама. Прво су се доказали као успешни такмичари, да би потом постали дугогодишњи учитељи и пропагатори ваздухопловног моделарства. Дуго ће се памтити такмичења у класи Ф3Ј (модификованој за наше услове) на Ченеју, а потом Новосадски куп собних модела, који је до пре неку годину традиционално организован уочи 1. маја, чији су били творци и организатори. Браћа Дрехер су значајан допринос дали и као судије на домаћим и страним такмичењима трудећи се увек да за ову врсту активности заинтересују младе, у чему су успевали током низа деценија.


Људмила Јовановић (1931-2017)

Ljudmila Jovanovic

Последњег дана јануара 2017. године овај свет је заувек напустила Људмила (Островски) Јовановић одлетевши у вечност, први пут без летелице, на лет без повратка, након пуних 50 година активног летења. Овом славном ваздухопловцу комеморацију су одржале колеге из Ваздухопловног савеза Србије, Краљевског аероклуба „Наша крила“ и Удружења жена-летача Србије у ресторану Аероклуба у Београду. Говорити о Људмили као човеку је веома лако – она је била скроман и диван човек, челична и достојанствена дама, жена са карактером, са својим мишљењем и ставом, са израженим алтруизмом, али и оштра према лошима, према неправди и према непоштовању моралних вредности. Веома је била поносна на своју ваздухопловну породицу – на супруга Михајла (професионалног пилота-инструктора) и обожавану кћерку Јасмину (пилота једрлица и моторних авиона), на своје дивне унуке. И веома се дичила још једним својим чедом – Удружењем жена-летача Србије, које је од њене идеје и формирано 1999. године и у које је као први председник окупила све наше елитне даме из спортског, цивилног и војног ваздухопловства. Људмила Јовановић је доиста била легенда. Рођена је 1931. у Зрењанину, где као 17-годишњакиња 1948. године започиње своју ваздухопловну каријеру и постаје падобранац, а затим и пилот једрилице, пилот моторних авиона и инструктор летења са завршеном Вишом пилотском школом – у звању дипл. инг. аеронаутике као прва и једина жена код нас.

  Многобројни су Људмилини успеси и резултати, јер је она била невероватно упорна, истрајна, дисциплинована и професионална, тако да је скор импресиван – 28 падобранских скокова, 900 сати налета на 14 типова авиона и на 20 типова једрилица. Златно „Ц“ једриличарско звање је постигла достигавши висину од 4.200 м 1960. године на таласима изнад планине Пљешевице код Бихаћа.  У једриличарству је носилац 2 државна рекорда за жене. 1953. године на Вршачкој падини једрилицом „Ваја“ (са непуних 35 сати летења) постиже државни рекорд у дисциплини „трајање“ за жене оставши у ваздуху 11.06 сати (и трајни је власник овог државног рекорда), а 1955. године са прослављеним пилотом Цветком Кланчник поставља рекорд у дисциплини „слободан прелет“ у дужини од 126 км од Вршца до Новог Сада.

Летачку каријеру је завршила на спортском аеродрому „Лисичији јарак“ код Београда, где је неколико сезона била и управник и на многим такмичењима је радила као национални судија у једриличарству и моторном летењу. Људмила је била секретар аероклубова у Зрењанину, Смедереву и Београду, генерални секретар обновљеног предратног Краљевског аероклуба „Наша крила“, активан члан Аероклуба „Београд“ и једно време водила је Ваздухопловну школу Београда обучавајући ученике, шлепујући једрилице и бацајући падобранце. Људмила Јовановић је добитник 15 престижних ваздухопловних признања и диплома и међу њима и „Златне значке“ Ваздухопловног савеза Србије. Летењем се бавила 50 година и може се рећи, да су аеродроми (а посебно „Лисичији јарак“) за целу породицу Јовановић били други дом.

Као круну и драгоцен писани документ о летењу Људмила је 2009. године објавила књигу „Жене-летачи Југославије“ као најпозванија личност да о овој теми пише и сведочи, јер је скоро све личности из своје књиге лично познавала, што је веома ретка појава у писању.

 Радмила Тонковић

Нека јој је плаво небо.

Ваздухопловни савез Србије


Небојша Јандрић – Џими (1968-2016)

Небојша Јандрић – Џими

2. јула 2016., приликом скакања B.A.S.E. скока wing suitom у Италији, погинуо је наш истакнути падобранац Небојша Јандрић, звани Џими. Први падобрански скок направио је 1987. године, а професионално се падобранством бави од 1993. године.  Радио је као опитни падобранац у Центру за летна испитивања при Војсци РС. Имао је преко 3100 скокова, а пријатељи га спомињу као великог професионалца, увек насмејаног и наоружаног стрпљењем за све. Био је свестран, што се види лако из његове биографије. Био је члан војне екипе Видре, а потом почиње да сарађује са ПК Феникс. Био је државни првак и рекордер у релатив скоковима (група 2 и група 4), у великој формацији и класичним дисциплинама. Био је један од организатора и главни тренер приликом постављања рекорда велике формације од 24 падобранаца на Батајници новембра 2014. године. У томе колико је поверење уважавао, говори и чињеница да је непосредно пред његов вечни одлазак и министар Вулин одлучио да скочи тандем скок управо са њим. 

Нека му је плаво небо.

Ваздухопловни савез Србије


 БОЖИДАР КОМАЦ (1926-2013)

IMG 467014.9.2013. године, у 88. години преминуо је истакнути спортски ваздухопловац, једриличар, моторни пилот и моделар из Вршца, Божидар Комац. Његова летачка каријера испуњена је највишим признањима и успесима. Најпознатија је победа на 4. Светском првенству у једриличарству у Енглеској 1954. године, када је са Звонимиром Рајном, летећи на домаћој једрилици „Кошава“ освојио прво место. Четири године касније, на СП у Пољској 1958. године, Комац је био четврти најбољи једриличар света. 1957. и 1958. године, овај великан проглашен је најбољим спортистом ондашње Југославије. Оба пута му је додељен трофеј “Златни Орао”.

На великој ваздухопловној манифестацији у Руми 1950. године, Божидар Комац је прелетео до Скопља, и достигао висину од чак 4.600 метара, поставивши тиме државни рекорд. Тада је освојио златну "Ц" значку, а касније ју је, постављајући нове рекорде, украсио с три дијаманта. Овај врсни ваздухопловац је био и победник три државна првенства у ваздухопловном једриличарству, а поставио је један светски и десет државних рекорда. Два државна рекорда, постављена 1953. године још до данас нису оборена. Божидар Комац је у ваздуху провео 1.600 часова на 51 типу једрилица, и 4.500 часова на 30 типова моторних авиона. У богатој ваздухопловној каријери, обучио је више од 300 питомаца, једриличара и моторних пилота из земље и света. Такође, 1979. год. проглашен је за “Заслужног спортисту Југославије” а 1983. год. добио је “Орден Рада са Златним Венцем”. Након што је престао да управља летелицама у својству пилота, пред крај каријере се изнова посветио моделарству у којем је био изузетно успешан.

Године 2008. Ваздухопловни савез Србије је предложио Божидара Комца за FAI Air Sport Medal коју му је Светска ваздухопловна федерација и доделила. Комац је чак два пута био носилац највише награде за спортско ваздухопловство која се додељује у Србији, статуе Златни орао – 1957. године и 1958. године. Ваздухопловни савез Војводине је наградио Комца 1998. године за дугогодишњи успешан рад и популаризацију спортског ваздухопловства.

Нека му је плаво небо.

Ваздухопловни савез Србије


ЗОРА БОЉАНОВИЋ (1931-2013)

Zora6. августа 2013. године у својој 82. години напустила нас је Зора Бољановић, дипл.инг.машинства, некадашња падобранка и пилот 3. класе Пилотске школе у Руми. Цео свој живот и радни век посветила је ваздухопловству, а у пензију је отисла као инспектор ДЦВ за летачку технику.Зорица је била једна од оснивача Удружења жена-летача и друга председница Удружења у периоду од 2003-2007. године. Била је и члан Управног одбора ВСС и носилац Златног знака ВСС.

Нека јој је плаво небо.

Ваздухопловни савез Србије


САЊА РИСТИЋ (1971-2013)

sanjaУ суботу, 9. марта 2012. године, у 42. години живота, напустила нас је пилот параглајдера Сања Ристић. Сања је била неприкосновена међу женама у параглајдингу. Ни мало није заостајала за мушком популацијом у овом спорту па су њена храброст и умеће често знали да надмаше и колеге у области резервисаној углавном за мушкарце. Иако је иза себе оставила десетогодишњу каријеру испуњену успесима и небројено сати проведених у ваздуху, Сања је приликом летења у близини Бајине Баште, на обронцима Гвоздачких планина, доживела незгоду. Трагедија је затекла све који су је познавали као великог заљубљеника у летење и једну од ретких искуснијих жена у параглајдингу.

Била је члан САК „Фанатик“ из Ваљева, где је и годинама живела. Рођена је у Лесковцу. Они којима ће највише недостајати су њени родитељи и шеснаестогодишња ћерка. Сања ће међу колегама параглајдеристима остати упамћена по изузетној храбрости, ведром духу, осмеху након доброг летења и великој љубави према небу и висинама. А сви наредни састанци на полетиштима широм Србије више неће бити исти без Сање.

Нека јој је плаво небо.

Ваздухопловни савез Србије


ЧЕДОМИР ЈАНИЋ (1934-2013)

Cedomir JanicВаздухопловац, историчар и публицист, Чедомир Јанић преминуо је у 78. години живота, 3. јануара 2013. године. Јанић ће остати запамћен као оснивач и дугогодишњи директор Музеја ваздухопловства, утемељивач првих музејских збирки и човек који је свакодневно радио на популаризацији ваздухопловства.

Поред научног бављења авијацијом, Јанић је био и ваздхопловац у пракси – више пута је био првак Србије и Југославије у различитим категоријама моделарства, члан државне репрезентације, а скакао је и падобраном, бавио се једриличарством, а од 1961. године летео је и моторним авионом. У последњих пола века, направио је више од 40 тематских изложби и издао пет самосталних и још пет коауторских књига и публикација. Добитник је награде за животно дело “Михајло Валтровић” коју додељује Музејско друштво Србије.

Српско ваздухпловство сећаће га се дуго као ентузијасту и заљубљеника у ваздухопловство који је годинама предано, а без предаха, радио на унапређењу ваздухопловства у нашој земљи.

Нека му је плаво небо.

Ваздухопловни савез Србије


ДРАГАН МИЉКОВИЋ (1954-2012)

 dragan miljkovicУ недељу, 24. јуна 2012. године, у 58. години, за време трке у Нишкој бањи, приликом незгодног слетања, напустио нас је Драган Миљковић, пилот параглајдера.

Драган је био један од искуснијих параглајдериста. Последњих пет година је био члан Аероклуба „Јат“ из Београда. Годинама је у континуитету учествовао на такмичењима Лиге Србије, као и осталим такмичењима у дисциплини прелет. Сви пилоти су у шоку због изненадног одласка свог колеге и пријатеља. Свима који су га знали остаће у сећању по својој неизмерној доброти, каква се ретко среће. Био је увек спреман да свакоме помогне, саслуша и упути добар савет. Несебичан и добар човек. Важио је за једног од најомиљенијих људи у параглајдингу. Волео је небо и небо га је узело.

Нека му је плаво небо.

Ваздухопловни савез Србије


ВЕЛИБОР ВЕЉА АНТОНИЋ (1950-2011)

                У понедељак, 4. априла 2011. године, у 62. години, напустио нас је Велибор – Веља Антонић, дугогодишњи инструктор летења, наставник падобранства и репрезентативац Југославије у падобранству 1979. године. Антонић је био члан АК „Приштина“, где је био управник и инструктор летења, као и наставник падобранства, а 80-тих година прелази у Књажевац, где организује локални аероклуб. Велибор је живео један здрав и спортски живот, далеко од свог родног града Лознице, одакле се преселио у Књажевац и настанио у Ргошту. „Веља-пилот“, како су га Књажевчани и остали звали, један је од заговорника авио туризма у општини Књажевац.

Нека му је плаво небо.

Ваздухопловни савез Србије


ЖИВОЈИН МИЛУТИНОВИЋ – ШКОЦА (1951-2010)

zivojin milutonovcc13. децембра 2010. године преминуо је Живојин Милутиновић – Шкоца из АК “Јагодина”. Милутиновиц (59), по занимању грађевински техничар је био у падобранској секцији АК „Јагодина“ од 1972. године и скочио је око 1000 скокова. Освајач је више пехара и медаља на републичким и државним такмичењима. У јагодинском аероклубу је био потпредседник и у више мандата члан управног одбора. Пријатељи и колеге ваздухопловци ће га се увек сећати као добронамерног и паметног човека увек спремног за шалу.

Нека му је плаво небо.

Ваздухопловни савез Србије


МАРИЈА МАЈА МИЛАТОВИЋ

marija maja milatovicУ четвртак, 15. јула 2010. године напустила нас је Марија Маја Милатовић, чланица Удружења жена летача Србије - професионални пилот и инструктор летења. Последњих годину дана Маја је обављала послове представника за односе са јавношу у Удружењу и свакодневно уносила ведрину у посао који је обављала. Њена благост, срдачност, комуникативност, упорност, умереност и пријатан осмех, увек ће нам бити пред очима. Својим идејама и радом задужила је жене ваздухопловце, отварајући им једна нова врата.

Нека јој је плаво небо.

Ваздухопловни савез Србије


ВЛАДИМИР ЖИВАНОВИЋ

               У понедељак, 29. марта 2010. године, преминуо је, наш пријатељ и колега, Владимир Живановић. Влада Живановић се бавио ваздухопловним моделарством од своје младости, а поникао је у Академском аероклубу Београд. Такмичио се у дисциплинама са слободно летећим и вазаним категоријама модела. Професионално је важио за доброг ваздухопловног инжењера и обављао је одговорне дужности у националној компанији ЈАТ- техника. На жалост, његова енергија и добра воља нису били довољни у борби са срчаним проблемима. Памтићемо га као доброг човека, оданог пријатеља и врхунског професионалца.

Нека му је плаво небо.

Ваздухопловни савез Србије


МИЛАН ДИМИЋ

milan dimicУ среду, 31. марта 2010. године преминуо је Милан Димић (2.3.1939. Пригревица (код Сомбора) – 31.03.2010. Зрењанин), наш прослављени падобранац. У својој богатој спортској каријери Милан Димић је, између осталог, пет пута био светски првак, а шеснаест пута државни падобрански рекордер. Димић је носилац највећег спортског признања у нашој земљи, статуе «Злати орао», које је освојио 1970. Године.

Нека му је плаво небо.

Ваздухопловни савез Србије


НЕБОЈША СТЕВАНОВИЋ (1962. - 2009.)

nebojsa stevanovic11. марта 2009. после краће и подмукле болести, заувек нас је напустио наш друг, доктор математике, професор на Грађевинско-архитектонском факултету у Нишу, пилот параглајдера Небојша Стевановић.

Још од малена био је заљубљеник у ваздухопловство, као средњошколац завршио је једриличарски курс, касније се бавио змајарством, а од почетка 90-тих је у параглајдингу. Један је од оснивача ПК "Албатрос" и први председник параглајдинг комисије ВСЈ.

И поред успешне академске каријере, Неша је налазио времена за летење и ту љубав и своје знање преносио је на многобројне ученике. Они којима ће највише недостајати и које је највише волео су његов десетогодишњи син Ниџа и седамнаестогодишња ћерка Јелена.

Нека му је плаво небо ма где да је

ПК АЛБАТРОС, Ниш


ДАНИЛО ДАМЈАНОВИЋ (1932-2008)

danilo damjanovicДанило Дамјановић, легенда падобранства још од времена некадашње Југославије, напустио нас је 25.10.2008. године.

Дамјановић је рођен у Високом (БиХ) 1932. године. Након завршене средње школе у Бањалуци уписао је падобранску школу у Вршцу након које наставља да се професионално бави падобранством. Био је падобрански шампион државе 1955. године, 1960. године и 1961. године. Постао је светски рекордер у скоку на циљ 1958. године, а понео је и титулу троструког победника Југословенског падобранског купа. Као професионални падобранац се такмичио до повреде кичме 1965. године. Након тога каријеру је наставио као међународни судија, тренер и директор падобранских селекција СФРЈ. Добитник је свих највећих државних и спортских одликовања. Био је и последњи директор падобранске репрезентације СФРЈ пред распад земље. Последњих петнаест година живео је у Игалу где је и умро.

Нека му је плаво небо.

Ваздухопловни савез Србије


ЖАРКО ИЛИЋ  (1959-2008)

zarko ilicБритког ума, невероватне енергије којом је зрачио, пилот и наставник моторног змаја Жарко Илић нас је после тешке саобраћајне несреће и операције која је уследила потом, оставио.

Један од многобројних хобија којим се бавио је било професионално летење моторним змајем. Као пилот и наставник летења, Жарко је започео је бављење овим хобијем 2000-те године. Поред пилотирања и организовања летачкихкурсева, искусио је и прављење летелица ове врсте, први у земљи.

Доприневши развоју моторног змајарства у земљи, јасно је доказао да не постоје границе, већ само изазови, њему и те како савладиви.

Често кажу да човек спозна срећу тек када је изгуби. Неки од нас су били довољно срећнида се сусретну са њим и упознају га. Јачина личности, Жаркова специфичност и јединственост ће нам увек доказивати да човек може све, као што је и он точинио, снажно, без граница и без кајања.

Нека му је плаво небо.

Сања Илић


АЛЕКСАНДАР ЛЕПИР (1975-2008)

lepir aleksandarУ среду, 11.септембра 2008. године, у 33. години, напустио нас је Александар Лепир, репрезентативац Србије у параглајдингу.

Лепир је био председник најтрофејнијег параглајдинг клуба "Еол" из Краљева и државни рекордер у прелету тандемом. Као дугогодишњи спортиста, бавио се рафтингоми био је мајстор аикида. Пријатељи и колеге сећаће га се увек као добронамерног, шаљивог, смиреног и паметног човека.

Нека му је плаво небо.

Ваздухопловни савез Србије


ПРЕДРАГ МАРОВИЋ БУБИ (1958-2008)

predrag marovicУ петак, 5.септембра 2008. године, у 50. години, напустио нас је Предраг Маровић - Буби, председник Надзорног одбора Ваздухопловног савеза Србије. Маровић је био механичар - летач у Војсци Србије, а спортским ваздухопловцима познат је као председник аеро клуба "Ласта" и директор аеросервиса "Ер бизнис центар".

Наши ваздухопловци Бубија сигурно памте као шефа техничке службе на готово свим такмичењима у моторном летењу, последњих неколико година.

Нека му је плаво небо.

Ваздухопловни савез Србије

fer play2014